Au pair: Prvi utisci

Prošlo je tačno nedelju dana otkako sam sletela na aerodrom Luton i doputovala u London. Malo toga vam mogu reći o svojoj prvoj nedelji. Ne zbog toga što nemam šta da vam pričam, već zato što mi je u glavi trenutno samo masa nepregledivih utisaka, za koje već danima čekam da se slegnu da bih konačno mogla nešto da napišem. Istina, za to bi mi verovatno trebalo da budem malo sama sa sobom, mir, tišina, i eventualno šolja kafe. Ipak, sa dvoje male dece u kući, preko dana nikada niste sami, od njih dobijate sve samo ne mir i tišinu, a uveče kada ste konačno sami, nema te kafe koja može zameniti osmočasovni san. 

Nek' vas ne zavara činjenica da sam ja tek tamo neka au pair i da to ne važi za mene. I ja sam to mislila. :-) Ali status au pair je mnogo bliži statusu člana porodice nego statusu zaposlenog. Možda se moj radni dan završava zvanično u pola 6, ali ako mi dete uđe u sobu u pola 8 i traži da mu pročitam priču, ili pokažem kako se ono beše crta u Paintu, ne mogu ga tek tako odbiti. Ne zato što nemam prava na to... više zato što nemam srca da to uradim. :-)

Da li su moje dve devojčice zaista tako neodoljive? Kako kad... :-) Kada mi Ajvi (polu-Englešče, polu-Srpče) kaže: ,,Vidi, vekili wabbit!", naravno da je najslađi šećer na svetu. Inače, vekili je veliki, a wabbit je rabbit. Tu sam naravno dodatno osetljiva, jer sam u Srbiji ostavila još jednu Ajvi koja je isto tako luda za zečevima (doduše, živim, ne plišanim, ali i to je dovoljno da me na tren uhvati nostalgija). S druge strane, kad mi se Ajvi ukaki u gaće i plačećim glasom tvrdi da nije, i odbija da mi dozvoli da je presvučem... prosto, nije lako s tim se izboriti. A nije ni smešno, uprkos trenutnoj reakciji mojih prijatelja koji ovo čitaju. I iako sam jednom prilikom napravila lapsus i rekla Ajvi "dođi da ti zavrnem ruku" umesto "dođi da ti zavrnem rukav", odbijam da poverujem u Frojdove omaške i odgovorno tvrdim da mi je to dete priraslo za srce.

Međutim, to da li ja volim devojčice ili ne uopšte nije najbitnija stvar za dobro au-pairisanje. Daleko bitnije je to da li sam ja sposobna da brinem o njima, a činjenica je da uopšte nisam bila svesna toga KOLIKA je to zapravo odgovornost. Ali, počela sam da naslućujem već prvog dana.

Puna elana i rešenosti da se dokažem, krenela sam u susret svom prvom radnom danu. Podovi očišćeni, sudovi oprani, prašina obrisana, sve što je preostalo je da odem po devojčice posle škole. Naoružana kolicima, flašicama s vodom, užinom i nevešto nacrtanom kopijom mape komšiluka preuzete s Google Maps (od milošte zvana Doodle Map) uputila sam se ka Eninoj školi. Nakon kraćeg lutanja po Surbitonu, shvatila sam da se ipak nisam izgubila i nakon što sam pokupila Eni, nas dve smo krenule do Ajvinog obdaništa. I sada kad me pitate, ko je tu bio kriv, ne bih znala sa sigurnošću da kažem. Ali, ono što se desilo jeste da je neki auto jurnuo na mene i Eni, koja je bila u kolicima, dok smo bile na pešačkom prelazu. Ja sam se samo odsekla, a dotična gospođa za volanom, nakon što je testirala kočnice na nama, pustila nas je da prođemo. Od svega, jedino što mogu da tvrdim jeste da smo bile u zoni Twenty Is Plenty, u kojoj je ograničenje brzine 20, a pri brzini od 20 milja na sat, gume ne bi trebalo da škripe pri kočenju. Da je to bila jedina ,,nezgoda" za ovih nedelju dana, bilo bi dobro, ali ne bih da svoj post pretvorim u jadikovku tako da ću ga završiti pričom s lepše strane au paira.

Pre 3-4 dana sam izgubila brojanicu koju mi je mama poklonila neposredno pred put. Zaista mi je bila draga, i znala sam da i mami znači da je nosim dok sam ovde. Ali, da je ne bih skvasila dok sam prala sudove, sklonila sam je na radni sto u kuhinji i posle toga nisam mogla da je nađem. Prevrnula sam celu kuću i svaki ćošak u koji sam zalazila, ali od nje ni traga ni glasa. Eni, kad je shvatila šta se desilo, otišla je u svoju sobu i donela mi narukvicu (na slici) koju je ona bojila i rekla "Evo, ovo sam ja napravila, pa možeš da nosiš nju ako ti se sviđa." Ja sam i tad i sad ostala bez teksta.

Epilog: Brojanicu smo na kraju pronašli na ruci tate Džejmsa. Ispostavilo se da je on nekad imao jako sličnu narukvicu, i mislio je da je njegova. Na šta je mama Sara zapanjeno rekla: "Video si narukvicu sa ružičastom perlom i pomislio si da je tvoja. Wow, you really are in touch with your feminine side..."