London. Upoznati jedan grad

Uz sve dužno poštovanje prema mojim domaćinima i mojim devojčicama, svi znamo koji je glavni razlog što sam odlučila da au pairišem. London. Međutim, nameće se pitanje. Kada ste sami, kada vam je sve novo i nepoznato, i kada nemate iskustvo na koje se možete osloniti, kako upoznajete jedan grad? I još bitnije, kako pronalazite svoje mesto u njemu?

U centar Londona sam se usudila da odem tek nakon dve nedelje boravka na periferiji. Bez ikakvog plana i cilja, naoružana mapom i karticom Oyster, sela sam na voz i otisnula se na svoje putešestvije. Dum-dum, dum-dum odzvanjao je voz. Dum-dum, dum-dum, lupalo je u grudima, dok su pored nas proletale šine, zgrade i ogromne reklame. Konačno, Waterloo. Poput malog deteta, zinula sam u čudu dok sam silazila na jednu od glavnih londonskih stanica. Ubrzo sam ugledala i stepenice koje su vodile do stanice za podzemnu (čuvenog Tjuba), ali sam se ipak oslonila na svoje dve noge. Ne zato što sam klaustrofobična, već su šanse da ću se izgubiti time bile znatno umanjene.

Prva bitna tačka na koju sam naišla bilo je Londonsko oko. Istina, njega je teško promašiti – i još teže na njega ukrcati, ali ako ništa drugo, ta stvarčica se kasnije pokazala kao prilično koristan orijentir. Dok sam šetala pored Temze, nebo je bilo tamno i oblačno, vreme prohladno, oko mene su se čuli najrazličitiji jezici, od korejskog preko nemačkog do ruskog, a ja sam se osećala tako... samo. Pomislila sam da stvari ipak jesu uzbudljive samo onda kada imate s kim da ih podelite. Međutim, nisam odustajala i krenula sam ka mostu koji je vodio do Big Bena i zgrada Parlamenta. Na mostu, presrela me je jedna žena, nabila mi nekakv travnati zamotuljak na rever od jakne i rekla mi da sakuplja priloge povodom Dana dece. Pitala sam se da li je to samo još jedna priča za naivne turiste, ali sam ipak izvadila funtu iz džepa i pružila joj. ,,Znate, većina ljudi daje priloge u novčanicama.'' Nisam verovala svojim ušima! ,,Izvinite, ali više od ovoga ne mogu." ,,Možete bar više od jedne funte?" ,,Ne mogu." Iskreno, došlo mi je da je gađam dotičnim novčićem pravo u ta cinična usta, ali nije ona bila kriva što sam se ja osećala usamljeno. U tom trenutku, Big Ben je sumorno odzvonio i ja sam rešila da se zaputim pravo ka Hajd parku. Mir, tišina, priroda – ne može biti loše, zar ne? Brže nego što sam to i očekivala, našla sam se okružena željenim mirom, tišinom i zelenilom ali, kada sam bolje pogledala mapu, do Hajd parka sam još imala da šipčim. Ovo je bio Park svetog Džejmsa - koji me je osvojio na prvi pogled. Sela sam na klupu i rešila da isplaniram nekakvu rutu. Besciljno lutanje teško da će me negde dovesti. U daljini se čula masa koja kliče – bila sam ubeđena da je nekakav koncert u toku, međutim ispostavilo se da je nešto daleko neobičnije. No, o tom kasnije.

Nakon što sam sasvim slučajno nabasala na Bakingemsku palatu (eh, toliko o mom planiranju), stigla sam u Hajd Park. I nije baš tačno reći da sam ga obišla. Koliko god da sam hodala, jednostavno, preveliki je da bi stao u jednodnevni obilazak i ubrzo sam skrenula ka Oksford stritu. Majko moja, koliko fensi radnji na jednom mestu. Mada, iskreno govoreći, bilo je tu stvari za svačiji džep, ali sam odbijala da se bacim na sumanuti shopping već od prvog dana (za takve stvari čekam Božićne rasprodaje :D). U jednom trenutku, negde na sredini Strita naletela sam na masu ljudi maskiranih u zombije. Isprva sam samo prošla pored njih, misleći da je neki pre-Halloween party u pitanju, ali radoznalost je ubila mačku i rešila sam da se ipak vratim i pitam o čemu se radi. Najbliži “zombi” mi je objasnio da je u pitanju protest zbog nezaposlenosti koja se, zbog ekonomske krize, među ljudima širi kao zombi virus. Ubrzo zatim čula se pištaljka, i masa je kliknula. Shvatila sam kakav se to ,,koncert" čuo iz Parka sv. Džejmsa.

U nastavku obilaska, usledili su Pikadili, Ridžents strit, i konačno Trafalgar skver. Kod Trafalgara sam ipak pomislila “oh, traffuck it”, bilo je to dosta pešačenja za jedan dan. Sem toga, jedna drugarica i au pair koleginica je te iste večeri slavila rođendan, i trebalo je naći se i sa njom. Ostatak večeri smo proveli uz pivo u pabu The Crobar, čije ime me je smrtno razočaralo, jer sam bila ubeđena da se zove The Grobar. Doduše, bilo je drugih teorija da se možda radi o hrvatskom, tj. Croatian baru, ali na kraju krajeva, nije ni bilo bitno. London i ja više nismo bili takvi stranci.