London. Upoznati jedan grad

Uz sve dužno poštovanje prema mojim domaćinima i mojim devojčicama, svi znamo koji je glavni razlog što sam odlučila da au pairišem. London. Međutim, nameće se pitanje. Kada ste sami, kada vam je sve novo i nepoznato, i kada nemate iskustvo na koje se možete osloniti, kako upoznajete jedan grad? I još bitnije, kako pronalazite svoje mesto u njemu?

U centar Londona sam se usudila da odem tek nakon dve nedelje boravka na periferiji. Bez ikakvog plana i cilja, naoružana mapom i karticom Oyster, sela sam na voz i otisnula se na svoje putešestvije. Dum-dum, dum-dum odzvanjao je voz. Dum-dum, dum-dum, lupalo je u grudima, dok su pored nas proletale šine, zgrade i ogromne reklame. Konačno, Waterloo. Poput malog deteta, zinula sam u čudu dok sam silazila na jednu od glavnih londonskih stanica. Ubrzo sam ugledala i stepenice koje su vodile do stanice za podzemnu (čuvenog Tjuba), ali sam se ipak oslonila na svoje dve noge. Ne zato što sam klaustrofobična, već su šanse da ću se izgubiti time bile znatno umanjene.

Prva bitna tačka na koju sam naišla bilo je Londonsko oko. Istina, njega je teško promašiti – i još teže na njega ukrcati, ali ako ništa drugo, ta stvarčica se kasnije pokazala kao prilično koristan orijentir. Dok sam šetala pored Temze, nebo je bilo tamno i oblačno, vreme prohladno, oko mene su se čuli najrazličitiji jezici, od korejskog preko nemačkog do ruskog, a ja sam se osećala tako... samo. Pomislila sam da stvari ipak jesu uzbudljive samo onda kada imate s kim da ih podelite. Međutim, nisam odustajala i krenula sam ka mostu koji je vodio do Big Bena i zgrada Parlamenta. Na mostu, presrela me je jedna žena, nabila mi nekakv travnati zamotuljak na rever od jakne i rekla mi da sakuplja priloge povodom Dana dece. Pitala sam se da li je to samo još jedna priča za naivne turiste, ali sam ipak izvadila funtu iz džepa i pružila joj. ,,Znate, većina ljudi daje priloge u novčanicama.'' Nisam verovala svojim ušima! ,,Izvinite, ali više od ovoga ne mogu." ,,Možete bar više od jedne funte?" ,,Ne mogu." Iskreno, došlo mi je da je gađam dotičnim novčićem pravo u ta cinična usta, ali nije ona bila kriva što sam se ja osećala usamljeno. U tom trenutku, Big Ben je sumorno odzvonio i ja sam rešila da se zaputim pravo ka Hajd parku. Mir, tišina, priroda – ne može biti loše, zar ne? Brže nego što sam to i očekivala, našla sam se okružena željenim mirom, tišinom i zelenilom ali, kada sam bolje pogledala mapu, do Hajd parka sam još imala da šipčim. Ovo je bio Park svetog Džejmsa - koji me je osvojio na prvi pogled. Sela sam na klupu i rešila da isplaniram nekakvu rutu. Besciljno lutanje teško da će me negde dovesti. U daljini se čula masa koja kliče – bila sam ubeđena da je nekakav koncert u toku, međutim ispostavilo se da je nešto daleko neobičnije. No, o tom kasnije.

Nakon što sam sasvim slučajno nabasala na Bakingemsku palatu (eh, toliko o mom planiranju), stigla sam u Hajd Park. I nije baš tačno reći da sam ga obišla. Koliko god da sam hodala, jednostavno, preveliki je da bi stao u jednodnevni obilazak i ubrzo sam skrenula ka Oksford stritu. Majko moja, koliko fensi radnji na jednom mestu. Mada, iskreno govoreći, bilo je tu stvari za svačiji džep, ali sam odbijala da se bacim na sumanuti shopping već od prvog dana (za takve stvari čekam Božićne rasprodaje :D). U jednom trenutku, negde na sredini Strita naletela sam na masu ljudi maskiranih u zombije. Isprva sam samo prošla pored njih, misleći da je neki pre-Halloween party u pitanju, ali radoznalost je ubila mačku i rešila sam da se ipak vratim i pitam o čemu se radi. Najbliži “zombi” mi je objasnio da je u pitanju protest zbog nezaposlenosti koja se, zbog ekonomske krize, među ljudima širi kao zombi virus. Ubrzo zatim čula se pištaljka, i masa je kliknula. Shvatila sam kakav se to ,,koncert" čuo iz Parka sv. Džejmsa.

U nastavku obilaska, usledili su Pikadili, Ridžents strit, i konačno Trafalgar skver. Kod Trafalgara sam ipak pomislila “oh, traffuck it”, bilo je to dosta pešačenja za jedan dan. Sem toga, jedna drugarica i au pair koleginica je te iste večeri slavila rođendan, i trebalo je naći se i sa njom. Ostatak večeri smo proveli uz pivo u pabu The Crobar, čije ime me je smrtno razočaralo, jer sam bila ubeđena da se zove The Grobar. Doduše, bilo je drugih teorija da se možda radi o hrvatskom, tj. Croatian baru, ali na kraju krajeva, nije ni bilo bitno. London i ja više nismo bili takvi stranci.

Au pair: Prvi utisci

Prošlo je tačno nedelju dana otkako sam sletela na aerodrom Luton i doputovala u London. Malo toga vam mogu reći o svojoj prvoj nedelji. Ne zbog toga što nemam šta da vam pričam, već zato što mi je u glavi trenutno samo masa nepregledivih utisaka, za koje već danima čekam da se slegnu da bih konačno mogla nešto da napišem. Istina, za to bi mi verovatno trebalo da budem malo sama sa sobom, mir, tišina, i eventualno šolja kafe. Ipak, sa dvoje male dece u kući, preko dana nikada niste sami, od njih dobijate sve samo ne mir i tišinu, a uveče kada ste konačno sami, nema te kafe koja može zameniti osmočasovni san. 

Nek' vas ne zavara činjenica da sam ja tek tamo neka au pair i da to ne važi za mene. I ja sam to mislila. :-) Ali status au pair je mnogo bliži statusu člana porodice nego statusu zaposlenog. Možda se moj radni dan završava zvanično u pola 6, ali ako mi dete uđe u sobu u pola 8 i traži da mu pročitam priču, ili pokažem kako se ono beše crta u Paintu, ne mogu ga tek tako odbiti. Ne zato što nemam prava na to... više zato što nemam srca da to uradim. :-)

Da li su moje dve devojčice zaista tako neodoljive? Kako kad... :-) Kada mi Ajvi (polu-Englešče, polu-Srpče) kaže: ,,Vidi, vekili wabbit!", naravno da je najslađi šećer na svetu. Inače, vekili je veliki, a wabbit je rabbit. Tu sam naravno dodatno osetljiva, jer sam u Srbiji ostavila još jednu Ajvi koja je isto tako luda za zečevima (doduše, živim, ne plišanim, ali i to je dovoljno da me na tren uhvati nostalgija). S druge strane, kad mi se Ajvi ukaki u gaće i plačećim glasom tvrdi da nije, i odbija da mi dozvoli da je presvučem... prosto, nije lako s tim se izboriti. A nije ni smešno, uprkos trenutnoj reakciji mojih prijatelja koji ovo čitaju. I iako sam jednom prilikom napravila lapsus i rekla Ajvi "dođi da ti zavrnem ruku" umesto "dođi da ti zavrnem rukav", odbijam da poverujem u Frojdove omaške i odgovorno tvrdim da mi je to dete priraslo za srce.

Međutim, to da li ja volim devojčice ili ne uopšte nije najbitnija stvar za dobro au-pairisanje. Daleko bitnije je to da li sam ja sposobna da brinem o njima, a činjenica je da uopšte nisam bila svesna toga KOLIKA je to zapravo odgovornost. Ali, počela sam da naslućujem već prvog dana.

Puna elana i rešenosti da se dokažem, krenela sam u susret svom prvom radnom danu. Podovi očišćeni, sudovi oprani, prašina obrisana, sve što je preostalo je da odem po devojčice posle škole. Naoružana kolicima, flašicama s vodom, užinom i nevešto nacrtanom kopijom mape komšiluka preuzete s Google Maps (od milošte zvana Doodle Map) uputila sam se ka Eninoj školi. Nakon kraćeg lutanja po Surbitonu, shvatila sam da se ipak nisam izgubila i nakon što sam pokupila Eni, nas dve smo krenule do Ajvinog obdaništa. I sada kad me pitate, ko je tu bio kriv, ne bih znala sa sigurnošću da kažem. Ali, ono što se desilo jeste da je neki auto jurnuo na mene i Eni, koja je bila u kolicima, dok smo bile na pešačkom prelazu. Ja sam se samo odsekla, a dotična gospođa za volanom, nakon što je testirala kočnice na nama, pustila nas je da prođemo. Od svega, jedino što mogu da tvrdim jeste da smo bile u zoni Twenty Is Plenty, u kojoj je ograničenje brzine 20, a pri brzini od 20 milja na sat, gume ne bi trebalo da škripe pri kočenju. Da je to bila jedina ,,nezgoda" za ovih nedelju dana, bilo bi dobro, ali ne bih da svoj post pretvorim u jadikovku tako da ću ga završiti pričom s lepše strane au paira.

Pre 3-4 dana sam izgubila brojanicu koju mi je mama poklonila neposredno pred put. Zaista mi je bila draga, i znala sam da i mami znači da je nosim dok sam ovde. Ali, da je ne bih skvasila dok sam prala sudove, sklonila sam je na radni sto u kuhinji i posle toga nisam mogla da je nađem. Prevrnula sam celu kuću i svaki ćošak u koji sam zalazila, ali od nje ni traga ni glasa. Eni, kad je shvatila šta se desilo, otišla je u svoju sobu i donela mi narukvicu (na slici) koju je ona bojila i rekla "Evo, ovo sam ja napravila, pa možeš da nosiš nju ako ti se sviđa." Ja sam i tad i sad ostala bez teksta.

Epilog: Brojanicu smo na kraju pronašli na ruci tate Džejmsa. Ispostavilo se da je on nekad imao jako sličnu narukvicu, i mislio je da je njegova. Na šta je mama Sara zapanjeno rekla: "Video si narukvicu sa ružičastom perlom i pomislio si da je tvoja. Wow, you really are in touch with your feminine side..."

Putem Londonu

"Are you sure you're staying here for 6 months only?"

"No, no, I'm staying here for 6 weeks."

"That's what I asked, 6 weeks."(1)

Iako mi je tokom leta krv jurnula u glavu u nekoliko navrata, prilično sam ubeđena da je službenica pasoške, imigracione ili koje već kontrole rekla ,,6 meseci". Nakon pitanja o svrsi posete, mestu boravka i još ponečemu, službenica me je konačno propustila na englesko tlo sa neumoljivo ozbiljnim izrazom lica, kojim kao da je htela da poruči "you lying little b1tch"(2). Nisam je mogla kriviti.

Mom slavnom ulasku prethodilo je dobrih 40 minuta čekanja u redu i buljenja u tablu "For All Other Passports"(3). U glavi mi je odzvanjala fraza iz srednjoškolskog udžbenika, ,,the English passion for queueing"(4), i iako sam u Srbiji navikla da čekam u redu za sve i svašta, nikada nisam postala very passionate about it(5). S druge strane (trake koja nas je delila), stanovnici UK i EU su prosto klizili ka svojim šalterima, i kasnije nisam mogla a da se ne zapitam da li su i oni bili uskraćeni za osmeh dobrodošlice kao i mi ,,ostali".

Nakon što sam s lakoćom pronašla svoj kofer, uputila sam se ka izlazu iz aerodroma u nadi da ću naći i svoje domaćine. Međutim, oni su prvi pronašli mene. :-) ,,Excuse me, are you Jelena?(6)" Okrenula sam se i ugledala Džejmsa koji me je dočekao najdobrodošlijim osmehom koji sam ikad videla, i koji je skoro u potpunosti zasenio sećanje na malopre pomenutog mrguda. Konačno sam mogla da odahnem, zajedno s majkom, ocem, bratom i društvom koji su željno iščekivali da javim da sam doputovala i da sam dobro, ili makar da nisam završila u belom roblju. Bilo je 1 ujutru i umesto da pokažem zahvalnost Džejmsu tako što ću da sednem na sedište i zaspim, ja sam neumorno brbljala narednih sat vremena, neuspevajući da savladam uzbuđenje.

Negde oko 2, pola 3, samo sam se srušila u krevet i pre nego što sam bila svesna toga, napolju je svanulo, a hodnikom je odjekivalo tabanje malih stopala. Izašla sam iz sobe i gvirnula preko gelendera, a u dnu stepenica su me dočekala ozarena lica dve male, preslatke devojčice. Avantura zvana Au pair u Engleskoj konačno je mogla da počne. 

Prevodilačke napomene, posvećene Maki:

(1) ,,Jeste li sigurni da ostajete samo 6 meseci?"

,,Ne, ne, ostajem 6 nedelja."

,,To sam i rekla, 6 nedelja."

(2) ,,kučko lažljiva"

(3) ,,Za sve ostale pasoše"

(4) ,,strast Engleza prema čekanju u redu"

(5) ,,preterano gajila strast prema njemu"

(6) Mako, ovo možeš i sama. :-)